Istorijat Hilandarskog Projekta

Hilandar su sagradili 1198 godine sveti Simeon Stefan Nemanja nekadašnji vladar Srbije,

i njegova dva sina sveti Sava i Stefan Prvovenčani.

Iako na grčkoj teritoriji,

Hilandar je igrao odlučujuću ulogu u uobličavanju verske i nacionalne svesti Srba

i bio je načelno veoma važan za mnoge druge kulture i nacije.

Svi manastiri zajedno i svaki posebno

predstavljali su i još uvek predstavljaju monaške,

religiozne i kulturne centre.

Tamo su dragoceni rukopisi čuvani i pisani na raznim jezicima,

a prvenstveno grčkom.

I pored toga što je u toku vremena

veliki broj rukopisa bio uništen ili razgrabljen,

veruje se da tamo ima još uvek oko 17,000 tomova.

kao i mnogobrojnih fragmenata, povelja, zaveštanja,

pisama i raznih drugih dokumenata.  

Mnogi umetnički predmeti potrebni za liturgijske i verske obrede

su se takodje tamo proizvodili. Svaki manastir poseduje mnogobrojne

duborezane drvene krstove,

ikone,

...

freske,

izvezene zavese, i tako dalje.

Mnogi od ovih dragocenih predmeta su bili darovi

iz raznih zemalja.

To je slučaj sa ovom zavesom, koju je Hilandaru poslala Anastasija, supruga Ivana Groznog.

Ona lično je izvezla tu zavesu.

U Hilandaru se takodje čuva i čuveni Jefimijin diptih iz kraja 14.og veka.

Na poledjini ovog diptiha ugravirana je Jefimijina molitva u kojoj se spominje smrt njenog jedinca sina Uglješe. Taj tekst se smatra za prvu pesmu u srpskoj književnosti koju je napisala žena.

U manastirima Svete Gore, u njihovim bibliotekama se čuva i veliki broj retkih i dragocenih

štampanih knjiga, a takodje i rukopisa.

Zabrinutost za ovaj dragoceni material je bila uzrok

da su se monasi manastira Hilandara obratili protojereju dr Mateji Matejiću koji je njima bio poznat.

Deleći ovu zabrinutost, godine 1969 Katedra za slovenske i istočno-evropske jezike i književnosti pri Državnom univerzitetu Ohaja, a naročito

njen šef, Leon Tvarog, smatrali su da je poželjno i potrebno da se dobije dozvola da se mikrofilmuju svi rukopisi koji se čuvaju u Hilandaru.

Postojala je takodje nada da će na taj način sav taj material biti dostupan

naučnicima, studentima i svima koji su za njih zainteresovani.

Istovremeno, u slučaju neke nesreće na Svetoj Gori sav taj dragoceni materijal bi, ako bi originali bili uništeni, bio sačuvan na mikrofilmovima.

To se, zapravo zamalo dogodilo marta 2004 godine kada je strahoviti požar uništio više od jedne polovine Hilandara.

Upravo iz tih razloga institucija poznata kao Hilandarski naučni projekat je ponikao.

Sa dozvolom grčkih svetovnih vlasti, kao i monaške valde i bratstva manastira Hilandara, u vremenskom periodu 1970-1975,

svi slovenski kodeksi, kao i mnogobrojne povelje, ikone, freske,

duborezni drveni krstovi i mnogi drugi predmeti religiozne umetnosti u manastiru Hilandaru su snimljeni.

Ovaj poduhvat su obavili

professor Mateja Matejić, prvi direktor Hilandarskog naučnog projekta, a kasnije zaslužni profesor slavistike i viši naučni saradnik,

profesor Uolt Kreg, zaslužni professor fotografije, i dr Predrag Matejić, prvi kurator Hilandarske naučne biblioteke.

Mikrofilmovi slovenskih rukopisa iz Hilandara su dostupni u Hilandarskoj naučnoj biblioteci, specijalnoj zbirci biblioteka Državnog univerziteta Ohaja.

Naziv Hilandar je zadržan kao sastavni deo imena biblioteke u znak zahvalnosti za inicijativu i staranje monaha manastira Hilandara

za očuvanje onoga što je u njihovom vlasništvu.

Zbirka takodje sadrži mikrofilmove mnogobrojnih grčkih kodeksa iz manastira Hilandara kao i mikrofilmove slovenskih i drugih rukopisa iz više

od sto zbirki koje se čuvaju u više od dvadeset država. Od svih njih naučnici najčešće proučavaju

one koji predstavljaju otprilike osamdeset procenata od celokupnog slovenskog materijala

koji se nalazi u manastirima na Svetoj Gori.

Srpski narodni savez i mnogobrojni pojedinci srpskog porekla u Americi i Kanadi bili su osobito darežljivi u davanju potpore da se finansira originalni Hilandarski naučni projekat,

koji je sada poznat kao Hilandarska naučna biblioteka i Arhivski centar za proučavanje slovenskog srednjevekovlja.

Mikrofilmovanje hilandarskih rukopisa su provobitno finansirali Državi univerzitet Ohaja, Nacionalna fondacija za humanistiku i Američki savet naučnih društava.

I danas monasi Svete Gore nastavljaju monašku tradiciju zasnovanu u četvrtom veku u Egiptu a u šestom veku na Svetoj Gori.

Ovde u Kolumbusu plodovi te kulture, koja postoji već duže od hiljadu godina, sačuvani su na našim mikrofilmovima.

Prema tome, Hilandarska naučna biblioteka i Arhivski centar za proučavanje slovenskog srednjevekovlja predstavljaju most izmedju Svete Gore i Sjedinjenih američkih država i sveta,

most izmedju prošlosti i sadašnjosti i jedno sve bogatije sklonište u kome se čuva, opisuje i proučava srednjevekovna slovenska zabeležena prošlost.